На раскршћу земаљских параграфа и вечних закона, између хартије империјалистичких, терористичких канцеларија и живе земље коју треба сачувати, стоји истина коју никакви лажни судови не могу поништити: Срби су имали, имају и увек ће имати право на одбрану, на живот и на постојање, а њени хероји право на достојанство.
Након скоро две и по хиљаде година, у времену дигиталног нереда, Срби живе Софоклову Антигону. Трагичну, тужну и истовремено ванредно узвишену.

Античка грчка етика, од Хомерових епова до Софоклових трагедија, не познаје бирократске декларације ни привремене политичке конструкције. Стари Грци су добро знали разлику између номоса, променљивог, често корумпираног људског закона, и физиса, вечног, божанског и природног права. Вечни, неписани закон који на крају све поравна. Право на одбрану сопственог дома, деце, река, брда и гробова не даје се у туђинским судницама, нити се у њима може укинути. Тај праисконски закон утиснут је у само биће и исти је онај због ког Антигона изговара бесмртне речи да се неће покорити декрету властoдршца, јер слуша законе који не живе од јуче или од данас, већ вечно.

Упркос свему и свима, претњама (мада, она да нам нема места у ЕУ звучи као награда, а вала смо је и заслужили), кривичним пријавама, пропаганди у коју су уложени милиони и милиони, ми смо у немогућим условима успели да сачувамо Истину иако смо очајно пали на тесту 2000. године, као и много пута пре, али и после. Сачували смо је јер смо знали да се завет не продаје за мрвице са империјалистичког стола, да је земаљско за малено царство, а Истина је налазила пут кад год би лаж помислила да је победила.

Данас када нам се ђенерал враћа у ковчегу, ми живимо ништа друго до победу Антигоне над земаљском силом, тријумф заветног права над административним пресудама. Судбина трагичног хероја, оно што су Грци називали пати матос (πάθει μάθος), учење и узвишење кроз патњу, никада није била лака. Закони, правне формалности и политичке декларације савременика су пролазни, мењају се са променом односа снага међу империјама и спремају за заборав. Оно што је беда за световне судије, за историју је прочишћење, катарза. Чин повратка у сопствену отаџбину враћа ствари у њихов природни поредак, прах се враћа земљи коју је бранио, а судбина прелази из руку земаљских писара у живот вечни.

Тамо где је античка етика застала пред капијама Хада, мирећи се са памћењем као једином трајношћу, уздиже се наше Православље. Тај прелаз не тече глатко и није јефтин, него је суров, узвишен пут претварања материје у дух, чему је читавог живота тежио и о коме је писао Никос Казанцакис. Казанцакисов критски дух зна да је човеково тело бојиште и да херој није онај који је поштеђен рана, већ онај који кроз сопствено распеће пропушта Божанску светлост. Као што су то знали цар Лазар и Мајка Југовића и хиљаде оних који су нам, припадношћу српском роду, учинили част . За оне који гледају само очима прашине, ковчег је крај, а политичка пресуда је пораз. Међутим, за свест израслу на Косовском завету, ковчег није гроб, већ колевка за вечност, а распеће тек увертира у Васкрсење.

Земаљске декларације ће иструнити заједно са хартијом на којој су написане, институције и писари постаће безимена прашина у аналима историје, али оно што је дато ради правде, живота, родне груде и народног памћења, остаје сачувано у Ономе који је рекао да је Васкрсење и Живот. Зато овај Повратак није покопавање, већ садња. Садња семена у српску земљу из ког израста непоколебљива вера да ниједан чин одбране свога рода није био узалудан и да последњу реч никада не води чекић хашког и других џелата, него Васкрсна Светлост. Зато је панични страх слугерања кнеза овог света, потпуно разумљив и оправдан.

Ратко Младић јесте српски херој, а ми срећни што смо га таквог имали. Нечим смо га, ипак, заслужили. Док чиновници састављају своје последње извештаје, ђенерал улази у строј оних који се не сахрањују, него памте и живе вечно.
Живеле Република Српска и Србија!
Христос васкрсе, ђенерале!

Марија Алимпић
Заштитимо Јадар и Рађевину