ЈЕРЕМИЈА ПАЛИ ТОПА...
...мада не би било грешке да стоји и: Александре, Ђиласе, Мариника, облакодери... палите „звучног топа“.

Знамо сви или скоро сви како је један наш познати певач својевремено, да простите, на*ебо што се једног момента поистоветио са тобџијом Јеремијом.
Затресла се тада сва Јевропа док су певача утишали на дуже време. Тек толико да се подсетимо колико је сваки топ опасна справа у било чијим рукама и у било које време.
Прошло је од тада доста времена и није да није било, било је тих топовских епизода прилично, нарочито оних освежавајућих-водених 09. марта1991. године, али и оних врелих, од деведесетих прошлог века па на овамо, али ниједан топовски догађај не заслужи толико пажње као овај од пре годину и више дана кад се прочу за „звучни топ“, као да досадашњи топови не постоје, засени их то најмодерније топовско издање само тако.
Спекулише се чак да је и невидљив, Бого мој мили зар и то, јер збиља сведока о томе како изгледа тај топ, нема па нема. И Тесла би се посрамио таквог изума.

Размишљао сам ја том приликом, кад се почело шушкати о „звучном топу“ да се огласим и то као неутрални стручњак, вештак-форензичар за топове само са једним налазом:
Да, био је то „звучни топ“ само са пригушивачем, знате као оно кад на пиштољ или карабин (нарочито снајпер) наврнете ону цевчицу на врх цеви и пуцате, безбрижно, ни ко чуо, ни ко видео. Нагледали смо се бар тих филмских кадрова.
Приметићете контрадикторност у самом називу „звучни топ са пригушивачем“, еклатантан пример језичке стилске језичке фигуре зване оксиморон и запитаћете се да ли је то могуће, звучни топ који се не чује и не види?
Кад су изузетне (не)прилике у Србији, а кад опет нису, све је могуће и да чудо буде веће са дистанце од годину дана и више сазнајемо по негирању (верујте ми и то је (не)могуће) и једних и других односно и облакодера и Вучића, била су два „звучна топа“, свако је имао свој, оба са пригушивачем с тим што су облакодери касније на свој „звучни топ са пригушивачем“, који су наравно потурили Вучићу, наснимили звук „конкорда“ кад полеће са париског „Орлија“ док су ови Вучићеви накалемили мелодију сличну оној из чика Јовине песме, „тихо ноћи моје злато спава“ и ударили контру тј. потурили облакодерима.

Ко би рек’о; бију наши ал’ бију и њихови, непристрасан сам, то они кажу једни за друге, мучки пригушено, а овамо глуматају жртве, и облакодери и ови Вучићеви.
Још једна занимљивост, дејство тих „звучних и невидљивих топова“ је уочено само на облакодерским присталицама као некада 80-тих година прошлог века кад су „бојни отрови“ деловали само на шиптарску популацију док су Срби били безбедни, ваљда нам такав ДНК.

Да ли је „звучни топ са пригушивачем“ илити „топ судњег дана“ последњи модни крик кад је артиљерија у питању сазнаћемо ускоро, а пресуду о томе ће донети два независна тужилаштва, једно Вучићево и оно друго облакодерско.
Остаћу вам дужан ако не објасним откуд ми право да блокадере или блокаторе или „студенте“ назовем облакодерима.
Просто десило се, грешком, први пут кад сам писао о њима (вероватно подсвесна емпатија) оте ми се и написах, облакодери, и свиде се то мени на први поглед а судећи по ћутању тј. одобравању, и њима.

П.С. По најновијим, наравно пре свега поузданим, информацијама Облакодерске здравствене службе ти „звучни и невидљиви топови, са пригушивачем“, и облакодерски и Вучићев ипак делују, нарочито на живце и то оне у дну леђа, близу...

Председник Удружења „Заштитимо Јадар и Рађевину“
Алимпић Момчило