и пратећа проблематика
Прота Дарко, своју нову Теополис колумну започиње са указивањем на значајну вест:
Посвећена сопственим друштвеним и политичким кретањима и навикнута да вијести везане за Украјину и Русију прима тек са фронта, српска јавност (са изузетком телеграм канала „Правблог“) није ни обратила пажњу на једну занимљиву али и значајну вијест из домена тзв. црквене дипломатије.
Овде је било речи о публикацији "Крсташки поход против Православне цркве у Украјини". За оне који нас не прате редовно, о Бичоку је објављено још:
- Бискуп УГКЦ ће ући у колегијум кардинала,
- Посматрамо догађаје који изгледају далеки, али занимљиви и важни,
- О перспективама за стварање унијатске суперструктуре у Украјини (важно),
- Јастребови се поздрављају.
Запажања нашег аутора #George_D, прота Дарко изчитава онако како она значе:
У институцији у којој се језик симбола и даље његује и употребљава, Бичок нам [ношењем мандије XVI в. и староверског кукоља] казује: „Ево, папа поново успоставља кардинала не само за украјинске унијате већ за цијелу историјску Русь“. Или: „Вратићемо вријеме уназад. Ако Брест-литовском није успостављена унија са читавом Руском Црквом, ево пружене руке да то учинимо сада.“ Замислите, на примјер, београдског кардинала обученог у архијерејску одежду српског епископата из XVII вијека, из доба Марчанске уније и покушаја продора у Црну Гору, Херцеговину и јужну Србију. Разумијели бисмо такав сигнал, зар не?
И допуњује дата запажања са својим:
Занимљиво је да се осим школовања у Украјини и Пољској, у званичној биографији на страници његове дијецезе као једно од мјеста његовог службовања наводи и „мисионарство у цркви у Прокопјевску у Сибиру (Русија)“. Сасвим је могуће да је тамошња парохија основана за грко-католичке Украјинце расељене у Сибир, али зашто би онда њихов сународник и служитељ у Сибиру био „мисионар“? Служба по западној Украјини и у САД представља уобичајене детаље биографије епископа Украјинске грко-католичке цркве (УГКЦ). Но ништа из те службе не би указивало на кардинала који ће послати сигнал који је монсињор Бичок одаслао (римском) граду и (руском) свијету на свом постављењу 7.12.2024. године. Коме је онда послат?
Шта је важно запамтити? Као прво, уочавање да су избори "ћириличног" Немета ("писмо ... именовања за кардинала [Бергоњо је] написао на српском језику, на ћирилици") и "староверског" Бичока за кардинале, како прота Дарко пише на самом почетку, догађаји "истог процеса"! Ког процеса?
[ТIMEO DANAOS] Не морамо претјерано да ломимо главу будући да је један од гвоздених закона историје – када год се изгуби на једном простору, мора се продријети на другом. Када су се масе за вријеме Реформације отргнуле од духовног монопола Ватикана, најприје се Тридентским сабором консолидовала теологија и идеолога, а затим се кренуло ка Истоку и Југу. Пољска, која је до тада била уточиште прогнаних реформиста и религијских дисидената, кроз само једно покољење враћена је у ригидни римокатолицизам, а продор се наставио ка окупираној Западној Русији, што је крунисано унијом у Бресту. Јужни крак се већ тада протегнуо према манастиру Марчи, Херцеговини и Црној Гори, кроз коју су крстарили западноруски унијати како би плодове са једног краја поунијаћеног Словенства пренијели на друге. (...) Данас се демографски губици у Латинској Америци (која милионима душа клизи ка пентикосталству) и постхришћанској западној Европи морају надокнадити новим „присаједињеним источњацима“.
[TIMEO DANAOS] На просторима колективног Запада тако би се власт подијелила у оквирима „традиционалног хришћанства“ које то више није: Ватикан дугиних боја показао би да је и даље Црква у успону и добио би нове културолошке робове-кандидате за своја сјеменишта, Константинопољ дугиних боја коначно би постао копија првог Рима, а шавови у Украјини, Румунији и Србији зашили би се на јубилеју Никејског сабора 2025. новом унијом али и подјелом плијена.
А као друго, "рајетински дух" (о.Ј.Романидис) државних и црквених појединаца и кругова је подстав, ипостас Нове уније.
👇
