О перспективама за стварање унијатске суперструктуре у Украјини

Заиста, ти процеси, које сада посматрамо око украјинског црквеног питања (а, ово, неопходно је разумети, само је врх леденог брега), дефинитивно нам говоре о томе, да се за 2025-у планира „уједињење“ свих структура, које су на овај или онај начин повезане са Православљем у Украјини, у јединствену суперструктуру заснованој на УГКЦ. Николај Бичок је постао кардинал управо за овај задатак, у то нема никакве сумње. Такође је сасвим очигледно, да ће експеримент утицати на целу Украјину у њеним фактичним границама. У ствари, замрзавање сукоба „до бољих времена“ у складу са Трамповим мировним планом има за циљ, између осталог, да обезбеди испуњење овог задатка. То, што је део територије земље отишао Русији, овде не игра никакву улогу - великом унијатском пројекту у овој етапи нису потребни Донбас, Крим или Мелитопољ. Њему је симболично потребан Кијев, без којега тријумфа уније неће бити.

Стога, ако је у „очевима“ „сабора“ у Феофанији, остало још неке сумње по теми „мудрости“  својих одлука у мају 2022-е нека сачекају још пола године, годину. До тог момента, са високим степеном вероватноће, на територији, под контролом 95 кварта*, Православље ће у основи бити проглашено „московском вером“ и стављено ван закона.

Сада, гледајући уназад, можемо јасно пратити све етапе формирања пројекта, назовимо га условно „велика Галиција“, чији је саставни део унија.

Ако се неко сети мапе резултата председничких избора 1991-е приметиће, да она тачно корелира са изворним стаништем носилаца идеологије, која је данас постала званична у Украјини. Тада је, да подсетим, скоро цела Украјина гласала за Кравчука, са изузетком три западна региона. После 1991-е, не без помоћи западних стратега, галицијска идеологија (њу још често називају „бандеровска“) започела је „баршунасту“ експанзију на исток. Руку под руку са тим је ишло ширење структура УГКЦ на исток земље. Прекретницом се може назвати 2005-а, када је катедра шефа унијата била премештена из Лавова у Кијев. Од овог тренутка, УГКЦ се од де факто регионалне деноминације претвара у општенационалну.

До почетка 2010-их, пројекат „велике Галиције” је исцрпео свој потенцијал за мирну експанзију. До овог тренутка, земља је већ идеолошки подељена отприлике по пола. Тада се, да би се клатно замахнуло у правом смеру, поставило питање потребе насилног деловања и заузимања централне власти („бандеровци“ нису могли мирно да преузму власт у земљи – сви се сећамо рејтинга Тиагнибок & Co.), што је, у ствари, и учињено. Сада многи оптужују Јануковича, да није растерао Мајдан, не схватајући, да је Мајдан био закономеран. Дакле, да они нису имали успеха 2014. иста ствар би се десила две године касније.

Даљи догађаји су били предодређени. Исто као, у ствари, и вектор „развоја“ све ове срамоте. Реални рат за „велику Галицију“ постао је витална потреба као следећа етапа. Без њега, алтернативне погледе на развој Украјине било би немогуће ставити ван закона. Сада је пројекту нужан предах – неопходно је „мирно“ спровести апсорбовање свих структура које су алтернатива УГКЦ, очистити „непријатељске агенте“ (читај - дисиденти) и спровести маргинализацију Православља. Украјину и Русију више ништа не треба да повезује – чак ни вера.

А ако неко мисли, да ће „велика Галиција“ одустати од граница  Украјине из 1991-е, или даље од захвата дела међународно признате територије РФ - дубоко се вара. Кроз пар година ово питање ће се поново наћи на дневном реду. Само, сада је нужно да сваре оно, што је остало од Украјине, одобравајући 2025-е „дугоочекивану“ „једну цркву“ на основу уније. А за ово је неопходно примирје.

Постоји, истина, још један услов. За стварање унијатске суперструктуре у Украјини неопходно је успоставити неку врсту јединства између Ватикана и Фанара. Међутим, и овде ће се, највероватније, скоро све одвијати по утврђеном распореду.

Посебних препрека, барем тренутно, нема на видику...

#George_D

*) "Студио Квартал 95". ТВ, филмска, концертна продукција. Зеленски је један од три оснивача 2003. 30 људи из, или око Кварта је у власти.