Списак светиња које су обухваћене Просторним планом подручја посебне намене (ППППН) за пројекат „Јадар“

ППППН за пројекат „Јадар“ обухвата 293.9 km², односно катастарске општине 22 села. Иако је компанија натерана на повлачење, бројни радници отпуштени, дозвола ни радова нема, Просторни план остаје, иако илегалан и криминалан, још увек постоји као последњи бедем овог злогласног пројекта и као такав има могућност значајног утицаја на наше животе и културно наслеђе. Данас објављујемо списак светиња – цркава, манастира и капела СПЦ које су обухваћене Просторним планом подручја посебне намене за пројекат „Јадар“.

Цркве:
1. Брезјак – Црква Светог Јована Богослова са спомен костурницом – у цркви су сахрањене кости 234 српска ратника из околине, погинулих за време Првог светског рата.
2. Липница – Црква Светог Преображења Господњег, изграђена око 1872.
3. Горње Недељице – Црква Светог Георгија (XVI век, обновљена 1935.)
4. Грнчара – Црква Свете Марине, 2001.
5. Брадић – Црква Свете Тројице, 1936.
6. Драгинац – Црква Светог Георгија, 1939. Раније је постојала црква брвнара саграђена пре 1735. године и друга црква брвнара грађена 1818. године.
7. Красава – Црква Свете Петке Римљанке, 2012.
8. Дворска – Црква Усековања главе Светог Јована Крститеља, 1935.
9. Ступница – Црква Светог Архангела Гаврила, 2001.
10. Костајник – Црква Свих Светих, 2012.

Манастири:
1. Коренита - Манастир Троноша, 1317. задужбина краља Драгутина и краљице Каталине, са капелом Светог Пантелејмона и Чесмом Девет Југовића. Манастир је под заштитом као споемник културе од великог значаја.
2. Липнички Шор - Манастир Свете великомученице Марине, 2008.

Опстанак дванаест светиња у обухвату Просторног плана за један рударски пројекат, са континуитетом који траје од подизања манастира Троноша 1317. године па све до цркве изграђене 2012. године, представља несаломиву духовну вертикалу и крвоток идентитета нашег краја. Ове грађевине нису само архитектонски споменици, већ живи завет генерација које су седам векова, кроз ратове и сеобе, на овом тлу градиле свој опстанак и веру. У том контексту, мук црквене хијерархије пред планом који те светиње претвара у индустријске енклаве, а народ расељава, делује као дубок историјски парадокс и одрицање од сопствене пастве. Такво ћутање институције која је вековима била једини заштитник народа и земље, у тренутку када се профит ставља изнад заветних вредности, не угрожава само зидине храмова, већ и само поверење у духовни ауторитет који би требало да бди над вечношћу, а не над дневном политиком која чини све што може да сломи кичму српског народа и избрише трагове његовог постојања на овим просторима.

https://t.me/radjevina