Национално Мим Координационо Тело

Хвала Болету за идеју

Како ли је само УСПЕО?

Ако некоме затреба српски Гугл:

https://durbin.rs/

BBC Hands SOROS-Linked Pro-Migrant Campaigners Direct Access To Shape Children’s Show

https://modernity.news/2026/06/16/bbc-hands-soros-linked-pro-migrant-campaigners-direct-access-to-shape-childrens-show/

Ко је мога знат, очекивао сам да неће после онога што смо им џабе дали да гледају фудбал

Живеће овај народ!

Држављанин БиХ осуђен у Хрватској због песме Баје Малог Книнџе, наставио да пева и у полицији

Општински суд у Задру осудио је данас двадесетосмогодишњег држављанина БиХ на 15 дана затвора због нарушавања јавног реда и мира пошто је под дејством алкохола певао песме које је суд оценио као садржај којим се наводно велича бивша Република Српска Крајина.

Према пресуди, мушкарац је под дејством алкохола, певао песму „Книнџе Крајишници”, а са певањем је наставио и након хапшења, у просторијама полицијске станице.

Још један пацијент

Преузето са Шумадијски мимови, Инстаграм

Пише: Данко В. Боројевић
Када данас, са дистанце од више деценија, посматрам мапу операције „Коридор-92”, не видим само суве тактичке стрелице и оперативне правце Првог крајишког и Источнобосанског корпуса. Видим мирис спрженог керозина, хук авиона и људе од крви и меса.
Моја посавска епопеја почела је у јуну 1992. године, у кошници и лудници аеродрома Маховљани. Излазак из транспортног авиона Ан-26 био је шок – призор је подсећао на Сајгон. Војна полиција је једва задржавала очајну масу народа која је у том ваздушном мосту видела једини спас из блокаде, док су на истој писти, под пуним форсажом, јуришни авиони полетали на борбене задатке. У том хаосу, легендарни пуковник Бранко Билбија ме је препознао на писти и кратко одсекао: „А, ти си Боројевићу. Ено ТАМ-150, одмах у команду Корпуса код генерала Талића.”
Предаја докумената, постројавање и излазак генерала Момира Талића пред мој вод остаће ми урезани за цео живот. Погледао нас је, не као хладни технократа рата, већ дубоко очински, са страшним теретом одговорности на лицу, и тихо изговорио реченицу која је сажела сву трагику и нужност тог тренутка: „Шта ћу ја са вама, дјецо моја?” Знао је да смо му очајнички потребни за пробој, али је као професионалац знао и у какву нас ватру шаље. Управо нас његову дјецу од 18 и 19 година старости.
На терену сам брзо схватио шта значи ратна команда и како се у блату Посавине ломи сујета. Када ми је претпостављени издао једно од оних нереалних, опасних наређења, вођен искључиво војничком писменошћу и одговорношћу за животе својих људи, одбио сам да га извршим без писменог трага. Завршио сам на рапорту пред самим генералом Талићем и групом виших официра. Тамо, на топографској карти, морао сам као обичан водник да докажем зашто је та замисао неизводљива. Када су аргументи победили сујету, Талић ме је погледао и рекао: „Сине, имаш среће, иначе се не би добро провео.” Насуо ми је ракију и захтевао да је попијем са њима. То је био Момир Талић – човек који је ценио струку и главу на раменима, за разлику од неких других, гласнијих старешина чија је повређена сујета у миру, након што их је политика склонила, прерасла у огорченост и негацију свега што смо постигли.
Годинама касније, судбина ме је из војничких чизама одвела у публицистику, а истраживачки рад и у саме западне војне кругове. Тамо, у аналитичким институтима и на престижном америчком Wест Поинту, имао сам прилику да у рукама држим скрипте о нашој операцији. Док су код нас домаћи актери трошили енергију на послератне свађе и сујетна преиспитивања, амерички професори и официри су у оквиру „анализе модерног ратовања” (која је данас постала војна историја) са фасцинацијом сецирали наш пробој.
Зашто? Зато што су у нашој операцији препознали бриљантну примену сопствене доктрине АирЛанд Баттле (Копнено-ваздушне битке). Амерички приручници су ту доктрину пројектовали за идеалне услове, огромна пространства и неограничену логистику Западне Европе. Насупрот томе, Војска Републике Српске је те исте принципе – максималну синхронизацију оклопа, артиљерије и авијације ради удара у дубину – извела на најгорем могућем, каналисаном и мочварном терену Посавине, и то у условима потпуне логистичке изолације.
Данас, када посматрам забележене тренутке са промоција својих књига, свестан сам да се круг неумитно затвара. Многи од тих великих људи, укључујући и мог рецензента и човека који ме је дочекао на Маховљанима, генерала Бранка Билбију, преселили су се у вечност. Извлачење ових сећања из мене никада није ишло лако; увек је лакше писати монографије о авионима и оклопу него о личним ожиљцима. Али данас знам да је наша дужност као публициста да демистификујемо митове и сачувамо истину о онима који више нису са нама. Истина о Коридору не лежи ни у политичким памфлетима ни у огорченим мемоарима склоњених генерала. Она лежи у епском платну „Пробој коридора” које чува живу емоцију тог времена, у оној скрипти са Wест Поинта која потврђује нашу тактичку генијалност, и у оној Талићевој чашици ракије која је доказала да је у најтежим тренуцима струка сачувала људске животе.

© СРЈ 4евер

Нисмо ни ми, ако нам верујеш

„Рат железници“ против украјинских оружаних снага.Докрајчили смо старца...

(наставак на тему)...

Данас, у оквиру текућег „рата железници“ у близини железничке станице Лозоваја, наши оператери дронова уништили су прилично редак примерак железничке локомотиве – електричну локомотиву серије ВЛ8.

Ово је прилично древни пример „проклетог совјетског наслеђа“, које је Кијев наследио након распада СССР-а. Чак и у постсовјетским земљама, практично их је немогуће пронаћи у исправном стању.

Осим Украјине, као што можемо видети из ове чињенице, оне и даље раде (у малом броју) у Јерменији, Грузији, Абхазији и Азербејџану.

Последња од њих је произведена још 1967. године. То значи да ће најмлађа од њих ускоро прославити 60. годишњицу. А сада је Кијев приморан да експлоатише чак и ове закрпљене старце (од којих је велика већина већ рђа на „колосековима“ на почетку рата) у потпуности. Због несташице.

Али бар један представник ове већ угрожене врсте је „истрчао“ јутрос.

Ситуација непријатеља са железничким локомотивама се погоршава готово свакодневно.

Јури Подољака

Scotland's fans go viral after waking up Americans with bagpipes at 6:30am

They arrived for the World Cup, checked into an Airbnb — and decided the neighborhood should know Scotland is in town

The World Cup's cultural enrichment for America continues

Footage: Mike Morrison