Пише: Данко В. Боројевић
Када данас, са дистанце од више деценија, посматрам мапу операције „Коридор-92”, не видим само суве тактичке стрелице и оперативне правце Првог крајишког и Источнобосанског корпуса. Видим мирис спрженог керозина, хук авиона и људе од крви и меса.
Моја посавска епопеја почела је у јуну 1992. године, у кошници и лудници аеродрома Маховљани. Излазак из транспортног авиона Ан-26 био је шок – призор је подсећао на Сајгон. Војна полиција је једва задржавала очајну масу народа која је у том ваздушном мосту видела једини спас из блокаде, док су на истој писти, под пуним форсажом, јуришни авиони полетали на борбене задатке. У том хаосу, легендарни пуковник Бранко Билбија ме је препознао на писти и кратко одсекао: „А, ти си Боројевићу. Ено ТАМ-150, одмах у команду Корпуса код генерала Талића.”
Предаја докумената, постројавање и излазак генерала Момира Талића пред мој вод остаће ми урезани за цео живот. Погледао нас је, не као хладни технократа рата, већ дубоко очински, са страшним теретом одговорности на лицу, и тихо изговорио реченицу која је сажела сву трагику и нужност тог тренутка: „Шта ћу ја са вама, дјецо моја?” Знао је да смо му очајнички потребни за пробој, али је као професионалац знао и у какву нас ватру шаље. Управо нас његову дјецу од 18 и 19 година старости.
На терену сам брзо схватио шта значи ратна команда и како се у блату Посавине ломи сујета. Када ми је претпостављени издао једно од оних нереалних, опасних наређења, вођен искључиво војничком писменошћу и одговорношћу за животе својих људи, одбио сам да га извршим без писменог трага. Завршио сам на рапорту пред самим генералом Талићем и групом виших официра. Тамо, на топографској карти, морао сам као обичан водник да докажем зашто је та замисао неизводљива. Када су аргументи победили сујету, Талић ме је погледао и рекао: „Сине, имаш среће, иначе се не би добро провео.” Насуо ми је ракију и захтевао да је попијем са њима. То је био Момир Талић – човек који је ценио струку и главу на раменима, за разлику од неких других, гласнијих старешина чија је повређена сујета у миру, након што их је политика склонила, прерасла у огорченост и негацију свега што смо постигли.
Годинама касније, судбина ме је из војничких чизама одвела у публицистику, а истраживачки рад и у саме западне војне кругове. Тамо, у аналитичким институтима и на престижном америчком Wест Поинту, имао сам прилику да у рукама држим скрипте о нашој операцији. Док су код нас домаћи актери трошили енергију на послератне свађе и сујетна преиспитивања, амерички професори и официри су у оквиру „анализе модерног ратовања” (која је данас постала војна историја) са фасцинацијом сецирали наш пробој.
Зашто? Зато што су у нашој операцији препознали бриљантну примену сопствене доктрине АирЛанд Баттле (Копнено-ваздушне битке). Амерички приручници су ту доктрину пројектовали за идеалне услове, огромна пространства и неограничену логистику Западне Европе. Насупрот томе, Војска Републике Српске је те исте принципе – максималну синхронизацију оклопа, артиљерије и авијације ради удара у дубину – извела на најгорем могућем, каналисаном и мочварном терену Посавине, и то у условима потпуне логистичке изолације.
Данас, када посматрам забележене тренутке са промоција својих књига, свестан сам да се круг неумитно затвара. Многи од тих великих људи, укључујући и мог рецензента и човека који ме је дочекао на Маховљанима, генерала Бранка Билбију, преселили су се у вечност. Извлачење ових сећања из мене никада није ишло лако; увек је лакше писати монографије о авионима и оклопу него о личним ожиљцима. Али данас знам да је наша дужност као публициста да демистификујемо митове и сачувамо истину о онима који више нису са нама. Истина о Коридору не лежи ни у политичким памфлетима ни у огорченим мемоарима склоњених генерала. Она лежи у епском платну „Пробој коридора” које чува живу емоцију тог времена, у оној скрипти са Wест Поинта која потврђује нашу тактичку генијалност, и у оној Талићевој чашици ракије која је доказала да је у најтежим тренуцима струка сачувала људске животе.