Милан Ракич (1876 – 1938)

Симонида

(Фреска в Грачанице)

Кто, фреска, изувечил тебе очи?
Кривым кинжалом, стоя на плите,
Их выколол среди безлюдной ночи
Албанец, что прокрался в темноте!

Но он не тронул лика, уст твоих,
Венца златого, царственной вуали;
Не осквернил твоих волос густых,
Что украшенья под собой скрывали.

Поныне на столбе в пустынном храме
Сияет мозаичный твой убор,
Ты сносишь тяжкую судьбу годами,
Твой скорбный облик мой объемлет взор.

Как в небесах угасшие светила
До нас доносят свой далекий свет
Затем, чтоб наше зренье различило
Обличье звезд, которых больше нет,

Так, Симонида, средь безлюдной ночи
На закопченной временем плите
Твои давно исколотые очи
Мне грустно светят в полной темноте!

Симонида (ок. 1294 — после 1336) — дочь византийского императора Андроника II Палеолога, супруга сербского короля Стефана II Милутина, покровительствовала искусствам и наукам. Поврежденная фреска с ее изображением сохранилась в косовском монастыре Грачаница (осн. 1321).

Милан Ракић

Симонида

(Фреска у Грачаници)

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!