Успенски пост 1957. године преподобни отац Пајсије поделио је на два дела потпуног уздржања. Од почетка поста до празника Преображења није уопште ништа јео. На Преображење је, ради духовне радости празника, мало појео, а затим до самог Успења поново ништа није окусио. На дан Успења, одмах после отпуста Божанствене Литургије, један саборски старац наредио му је да однесе писмо у Ивиронски манастир, где се прослављала свечана храмовна слава. Затим му је старац рекао да на ивиронском пристаништу сачека једног старијег поклоника, који је требало да доплови лађицом из Јерисоса, и да се потом заједно с њим врати у Филотеј. Отац Пајсије је одмах кренуо у Ивирон, не поневши са собом чак ни двопек. За отприлике сат и по спустио се до Ивирона, предао писмо и отишао на пристаниште да сачека поклоника. Лађица је каснила. Негде око поднева оцу Пајсију је почело јако да се врти у глави. „Склонићу се негде у страну“, помислио је, „да ме нико не види и да не почне да ме запиткује шта ми је и како сам.“ Недалеко од пристаништа биле су сложене гомиле балвана, који су чекали утовар на брод. Од њих су у свету правили телеграфске стубове. Отац Пајсије се сакрио међу те балване. Дошла му је помисао да се помоли Пресветој Богородици уз бројаницу и замоли Је да му пошаље мало хране. Међутим, одмах је одбацио ту помисао, као да је била богохулна. „Проклети!…“ рекао је себи. „Зар ћеш таквим ситницама узнемиравати Мајку Божију?“ Није ни стигао да „покрене“ ову смирену и часну помисао, а пред њим се појавио један монах који је у рукама држао округли манастирски хлеб, две смокве и велики грозд грожђа. Пружио је све то оцу Пајсију и рекао: „Узми ово у славу Госпође Богородице.“ Од ових речи, како је касније сам преподобни старац причао, он се „распао у прах“. Сузе благодарности за брзо и нежно заступништво Мајке Божије дуго су му текле из очију.

Из: Житија преподобног Пајсија Светогорца

Добро јутро Србијо! ☦️🇷🇸

|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|

| @evroaz| @evroazp |