Пре 50 година, једна афричка породица стигла је у мало село у Срему...

Буђановци, 1977. године.

Те '77 године пржило је сунце ко никад а у наш шор у Буђановце стигло је чудо о ком се и данас некад приповеда.

Наш уја Пера, Бог да му душу прости, био је човек од света. Мајстор кутлаче и још већи мајстор за женско срце, ди год је кувао по белом свету, остављао је мирис запршке и покоје сломљено женско срце. И кад смо мислили да нас од њега више ништа не може изненадити, паркира се уја Пера на сред Руме а из аута излази брачни пар, гарав као ноћ и са њима њихов мали син. Шпацирунг у Руми је стао. Жене су заборавиле шта су пошле да купе на пијаци а бирцузлије оставиле ладан шприцер да се угреје, гледајући у чуду господу из Африке.

Кад су стигли код нас у Буђановце, настала је општа узбуна. Наша нана Ружа, практична сремачка душа, одмах је премерила ситуацију. Кад је дошло време да се мали смести за спавање, хитро је склонила ону свечану постељину са кревета и извукла једно тамно, дебело ћебе из ормана. Каже она мени тихо, да гости не чују: Да не мећем, дете, бели поперњак, шта ако се отре ноћас па поцрни, с чим ћу га после откувавати!

Дечак се звао Џабар ал за нас у селу био је и остао Жабар.

Ми деца смо се поређали у авлији и гледали у њега ко у икону. Ни он речи српског, ни ми речи енглеског или тог његовог афричког ал сремачко двориште не тражи речник. Показали смо му праћку, научили га како се краде комшијски ринглов и како се бежи од сеоског кера. После два сата јурцали смо по прашини као да смо се заједно родили.

А тек за астал кад се село! Уја Пера је само намигивао а нана је изнела тепсије. Џабаријеви отац и мати, фини и отмени људи кад су пробали нанину сарму и врело прасеће печење са реш кожицом, заборавили су на све светске манире. Мали Жабар се с друге стране заљубио у домаћу супу са дебелим, жутим резанцима, мрнџао је из тањира док се све из ушију пушило, тражећи увек да му се доспе још мало.

Две недеље су пролетеле к'о два дана. Кад су одлазили, сви ми клинци смо плакали, а Жабари је махао кроз прозор док му се осмех сијао ко звезда у сремачкој ноћи. Уја Пера је само завртео брк, поносан што је Африку довео у наш Срем.


🇷🇸 СРПСКИ ГЛАСНИК