Архитекта и сликар Александар Дероко (други с лева), са екипом током конзерваторских радова на манастиру Ђурђеви Ступови (Црква Св. Ђорђа) у Старом Расу 1979. године:

У српској средњовековној архитектури, црква Светог Ђорђа је прва грађевина чувене рашке школе или рашке стилске групе, која се огледа у решењима сједињавања византијског концепта унутрашњег простора са спољним облицима романичке архитектуре.

Због свог специфичног положаја на врху брда, цркви се прилази степеништем до припрате која је фланкирана двема кулама. Црква је саграђена као монументална једнобрадна грађевина. Александар Дероко, који је у Старом Расу вршио испитивање на остацима цркве, почетком 20. година прошлог века, тим поводом пише:

,,Са своје две симетричке куле, четвороугаоне и моћне, западна фасада цркве Светог Ђорђа деловала је као Нотре Дам или Ремска катедрала. А она није на затвореном тргу, већ на хоризонту једног високог ћувика, одакле снажније доминира. Пречник куполе није велики - 4,50 м. Кракова крста нема. Основа је проста, чист квадрат (5 м. 65), четири ступца из четири угла носе луцима куполу. Осветљење углавном пада са њених прозора.
На западу нартекс (4 м са 4 м 50) фланкиран двема кулама (квадрата од по 5 м у основи).
У ове две куле се улазило из нартекса. Олтарска апсида је вероватно била трочлана.

Сама је црква била савршено проста - то је само могло повећати непосредност њене унутрашњости. Једна огромна коцка накривљена куполом. Уопште, цела грађевина изгледа да споља није имала никакав орнамент, већ је деловала само својим масам.
Унутрашњи ефекат обухваћеног простора оставља чисту масу осветљеног волумена.
То су просто огромни кубови, сводови светлости која је добила густину и димензије, и подлеже свим законима непробојности...

Сав украс је унутра. Ту је живопис. Зидови су литерарно покривени њиме. Ефектом тамних, огромних ћилима којма фреске покривају платна зидова од темена кубета до мермерних подова. Затим, естетском вредношћу тих истих фрески: не само то да ли су анатомије савршеније, набори хаљина мање крути, покрети слободнији или боје живље, па одређивати из ког века неки живопис може бити, него емоцијом у коју нас уводи таква једна композиција, емицијом коју нам даје један такав цео простор величанственог и мистичног декора..."

(Александар Дероко, Три манастира средњовековног Раса,1922)

✍Страница историје

🇷🇸СРПСКИ ГЛАСНИК