За Србе је посебно тешко игнорисати политичку поруку оваквог распореда: Вашингтон као главни покровитељ, Приштина као локални партнер, те Загреб и Тирана као војни савезници Приштине.
Да ли је то случајност?
Тешко је занемарити чињеницу да САД имају кључну улогу у безбједносној архитектури Косова и Метохије, док Хрватска и Албанија отворено продубљују војну сарадњу са Приштином. Само хрватско Министарство одбране Косово назива „пријатељском државом и важним регионалним партнером“ и наводи да је циљ сарадње јачање и модернизација КБС.
Хрватска је уз то годинама присутна у КФОР-у, а њено Министарство одбране и данас отворено истиче значај америчке војне подршке и америчко-хрватског безбједносног партнерства.
И још један податак који се не може заобићи:
Хрватска је још 2012. године са структурама КБС потписала споразум који је обухватао обуку припадника КБС на Хрватској војној академији, укључујући високе официре, војне пилоте, медицинску обуку и припрему за учешће у међународним операцијама.
Хрватска Војна академија данас школује и стране припаднике оружаних снага; према подацима самог хрватског Министарства одбране, 2024. године међу страним кадетима било је и 29 кадета из БиХ, Црне Горе и *Косова.
Зато није тешко разумјети зашто овакав развој догађаја код великог броја Срба изазива гнушање, огорчење и осјећај дубоког лицемјерја.
Јер када је ријеч о Србима, онда се говори о „деескалацији“, „мјерама повјерења“ и „регионалној стабилности“.
А када се на простору Косова и Метохије увјежбавају структуре чији је статус за Србију и даље дубоко споран - уз војску САД, Хрватске и Албаније - онда се све представља као обична „сарадња“.
А гдје је ту осјетљивост према Србима?
Гдје је брига за повратак расељених?
Гдје је заштита српских светиња?
Гдје је озбиљан одговор на питање шта се дешава са српским народом који је на Косову и Метохији остао?
И гдје је граница између „мира“ и постепене изградњe војних капацитета једне стране чији статус Србија не признаје?
НАТО сам наводи да КФОР свој мандат црпи из Резолуције 1244 Савјета безбједности УН и Кумановског војно-техничког споразума, као и да су првобитни циљеви мисије укључивали демилитаризацију ОВК и успостављање безбједног окружења.
Зато је данашњи развој КБС и њихово све отвореније увезивање са војним структурама САД, Хрватске и Албаније легитимно питање за свакога ко озбиљно схвата тај оквир.
А посебно је упадљиво ко се налази са друге стране тог војног повезивања.
Хрватска и Албанија данас са Приштином граде све чвршћу војну везу.
То није питање „мржње народа према народу“, нити треба генерализовати читаве народе због политика њихових влада. Али јесте чињеница да су Загреб и Тирана политички и војно међу најотворенијим регионалним партнерима Приштине, док је Србија на тој страни архитектуре искључена.
А када се све то споји са историјским насљеђем ратова деведесетих, савезништвом са Вашингтоном и сталним политичким притисцима на Србију и Републику Српску, није тешко схватити зашто Срби овакве потезе доживљавају као још један чин притиска и демонстрације силе.
Не треба нам пропаганда да бисмо видјели шта се дешава.
Довољне су чињенице:
Вашингтон - Загреб - Тирана - Приштина.
Заједничке декларације.
Заједничка обука.
Заједничке вјежбе.
Заједнички војни интереси.
А онда нам се говори о некаквој „стабилности“ и „повјерењу“.
Срби на Косову и Метохији имају пуно право да се питају: чија се то безбједност овдје заправо гради?
И зашто се сваки корак јачања структура Приштине представља као стабилизација, док се свака српска реакција на такву политику дочекује као проблем?
„Штит храбрости“ можда јесте назив војне вјежбе. Али за Србе који су преживјели прогон, погроме и етничко чишћење, слике заједничког увјежбавања КБС са америчким, хрватским и албанским снагама тешко могу изгледати као симбол мира.
Оне су прије свега подсјетник да се војна архитектура на Косову и Метохији и даље гради без стварног повјерења српског народа који тамо живи.
Стојан Јанковић 🏘️
#србија
