Унијатски маневри

Активно ширење у украјинским медијима информација о забрани деловања УГКЦ у Запорошкој области може да укаже на следеће.

Ако документ није лажан, онда је веома тешко поверовати у речи унијата о томе, да су за наредбу Балицког сазнали тек сада (иако је она датирана у прошлу зиму). На основу ове одлуке вероватно су предузете одговарајуће мере и реализовани релевантни задаци. Међутим, УГКЦ је више волела да ћути.

Зашто?

Највероватније је то из два разлога.

Првог - потреба да се одржи „нормална позадина“ у односима Ватикана и Руске Федерације у контексту израде сценарија за папину посету Москви/његовог састанка са патријархом Кирилом.

Другог - неспремност да се проблем изнесе у јавни простор, јер би то могло за собом повући стварање проблема за УГКЦ у различитим регионима Русије.

Сада се, видимо, ситуација изменила. Понтифексова посета Руској Федерацији, као и његов сусрет са предстојањем Руске цркве, виси у ваздуху. А тема даље забране УГКЦ од стране руских власти је само питање времена. Због тога су грко-католици одлучили да објаве наредбу Балицког.

Зашто се то сада догодило?

По нашем мишљењу, овакви маневри унијата немају за свој главни циљ ни да оцрне Москву на међународном плану, нити да пруже помоћ украјинским властима, заглибљеним у прогонима на верској основи, већ да спасу заустављени пројекат забране УПЦ. УГКЦ покушава да изнесе нове „аргументе“ тиму Зеленског како би га подстакли да донесе неопходне документе са циљем ликвидације Украјинске православне цркве („видите, Руси забрањују украјинску цркву, значи и ми можемо да мирно  урадимо то исто; а не обавезно доношењем закона, можемо ићи путем потписивања неког декрета или наредбе од стране високог функционера“). И таква активна позиција унијата и Ватикана иза њих је сасвим разумљива – без забране УПЦ, план покатоличења Украјине захтеваће много више средства и ресурса. Пре свега, времена. Ватикану, који жели да до 2025. године покаже успех у стварању јединствене унијатске структуре на бази „ПЦУ“ (у коју желе да улију УПЦ) и УГКЦ, није остало тако много.