Александар Саичић — Србин који је убио најбољег самураја јапанског императорaЛегенде о великим јапанским самурајима су добро познате широм света. Али ово је прича о ратнику са Хелма (Балкана) који је у двобоју пред битку посекао јапанског самураја. Звао се Александар Лексо Саичић. Био је тада само потпоручник црногорске добровољачке дивизије, али умеће руковања сабљом га је прославило широм Русије и Јапана.
Саичић је био из црногорског брдског племена Васојевића. Рођен је у селу Виницка крај Берана, а по завршетку гимназије у Дубровнику отишао је у Београд где је похађао Пешадијску подофицирску школу. Затим је постављен за ађутанта васојевићке бригаде. У жељи за даљим усавршавањем Саичић одлази у Манџурију где се придружио руској војсци и добио чин потпоручника. Овде га затиче Руско-јапански рат 1904-1905.
Године 1904. и Црна Гора је као савезник Русије објавила рат Јапану, иако значајне црногорске снаге никада нису послате у Русију. Изузетак су били малобројни добровољци попут Саичића. Године 1905. године потписан је Портсмутски мир који је формално окончао Руско-јапански рат, али игром случаја Црна Гора није наведена у мировном споразуму па су фактички Јапан и Црна Гора формално остали у рату још 101 годину. И тек 2006. године, признавањем Црне Горе као суверене државе, Токио је са Подгорицом потписао мировни споразум којим је окончан „рат“. Али вратимо се причи о Саичићу. У близини Владивостока, где су две империје — Руска и Јапанска – гомилале трупе пре велике битке, он среће добровољце који су управо дошли из његовог завичаја. Поред Саичића у овом рату су се прославила још два црногорска добровољца – Анто Гвозденовић и Филип Пламенац, такође учесници битака у Манџурији. Командант морских и копнених снага на Далеком истоку генерал ађутант Алексеј Николајевич Куропаткин је приликом смотре уочи важне битке рекао да јапански император позива најхрабријег руског војника да изађе на мегдан најбољем самурају. Одбијање таквог позива у то време се тумачило као капитулација.
„Нека се јави јунак кадар за двобој“, позвао је адмирал. Лексо Саичић је прихватио овај изазов. Спремајући се за окршај храбри Србин се захвалио свом команданту на указаној части да се бори са самурајем у име руске војске. Трупе две велике империје су помно пратиле исход двобоја. Зачули су се први ударци сабље и јапанске катане. Био је то сукоб две традиције, два начина ратовања. Самурај је окрзнуо мачем Саичићево чело. Када је видео крв на лицу Србина, Јапанац је похрлио у напад у жељи да што пре убије противника. Али Лексо Саичић је муњевитим ударцем сабље поразио јапанског ратника. Самурај је пао на земљу, а његов је коњ потрчао ка јапанској војсци. Смрт најбољег самураја била је за Јапанце тежак морални пораз. Руска војска је ликовала. Напуштајући место двобоја, Лексо се као прави витез достојанствено поклонио Јапанцима. Руске трупе су га дочекале у ставу мирно. Војни оркестар је засвирао победнички марш. Командант руске војске заједно са генералима изашао је лично у сусрет Саичићу. Лакше рањени Лексо је рапортовао да је задатак извршен. Према неким изворима, за овај подвиг Саичић је у Русији добио надимак Муромец. А Руска влада му је одредила четрдесет руских златних монета годишње до краја живота. Саичићу су, иначе, честитали не само руски официри, већ и јапански адмирал Того Хејхачиро. Лексо је у Манџурији унапређен у чин капетана и до краја рата је командовао коњичким ескадроном Амурског драгунског пука. Сабља којом је савладао јапанског самураја чува се у Војном музеју у Москви.
Зли језици ће казат' да тада самураји нису постојали јер су укинути пре тога, али то на њихову жалост једноставно није тачно.
И
сек'о га Лексо ко репу!
☦️
【Созерцање】- Запратите
