Траговима једне књиге...
Србофобија је основ хрватског идентитета. То видимо сваки пут кад се Хрватска показује у свом правом светлу: од дочека фудбалера после Мондијала 2018, преко неоусташког оргијања у Книну поводом „Олује“ све до забране фестивала ојкања у Петрињи.Чињеница је да је ова мржња често плод конвертитског синдрома: огроман број данашњих Хрвата су потомци покатоличених Срба.
Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је:
Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провинцијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква.
Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.
То је био повод да разговарамо са нашим угледним геноцидологом, др Владимиром Умељићем, чија се књига бави управо овом темом.
ИЛИРИ КОЈИ СУ СРБИ
Поштовани господине Умељићу, Ваша нова књига, „Балкански гамбит Ватикана“, бави се управо овом битном историјском темом – како су Срби католици постали Хрвати. Које су Ваше основне тезе?
Научно образложење ове студије проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора, који су представљени, и базира се на њиховом сведочанству, да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине, са довољним степеном математичке вероватноће, смањило за приближно 2.000.000 људи а хрватско повећало за приближно исти број.
У првој линији ова коинциденција пробија сваки статистички оквир и води ad absurdum сваки иоле нормални однос наталитета и морталитета у оквиру ове две популације, а ни историја није оставила никакве показатеље о енормним емиграцијама (куда би требало да су између 1846-1941. отишли они, у 1846. години далеко многобројнији Срби?) и још невероватнијим имиграцијама (одакле би требало да је заправо дошла толика маса Хрвата и од 1846-1941. тако значајно појачала своју убедљиво малобројнију популацију, у 1846. години по могућству око 3,5 пута мању од српске и то без касније придошле – прво окупиране и потом анектиране – Босне и Херцеговине а после тога око 4 пута мању?).
<......>
Није наравно тешко закључити, да је – независно од биолошких фактора – дошло до масовног, врло специфичног и само једносмерног преливања једне популације у другу, следећи, метафорички речено, до одређеног тренутка принципу „спојених судова“ (до изједначења укупног броја Хрвата и Срба) а потом принципу „стрме равни“ (у даљу хрватску корист).
Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе уопште нема.
Словенско друштво
(обавезно прочитати цео чланак)
|📚Канал|✏️Чет|🔝Појачај|
| @evroaz| @evroazp |