И тада су Срби устали.

Не оружјем на почетку - већ речју, сабором и политичким захтевима.

У мају 1848. године, у Сремским Карловцима одржана је чувена Мајска скупштина.
На улицама су се вијорили српски барјаци.
Звонила су црквена звона.
Народ је пристизао из Бачке, Баната, Срема и Војне крајине.

Свештеници, граничари, трговци, сељаци и интелектуалци стајали су заједно.

На скупштини је проглашена Српска Војводина, која је требало да обухвати Срем, Банат, Бачку и Барању као аутономну српску област унутар Хабзбуршке монархије.

За српског војводу изабран је Стеван Шупљикац, аустријски генерал српског порекла и један од најугледнијих официра тог времена.

Митрополит Јосиф Рајачић проглашен је српским патријархом, чиме је обновљена Пећка патријаршијска традиција у оквиру Хабзбуршке монархије и ојачан духовни ауторитет српског народа.

То није био само политички догађај.
То је био тренутак националног и политичког буђења Срба северно од Саве и Дунава.

Тада није било телевизије, интернета ни друштвених мрежа.
Само народ окупљен под небом Карловаца.
Само вера, црква, барјаци и осећај да Срби имају право да постоје као народ.

Мајска скупштина постала је симбол политичке борбе за очување српског идентитета у Хабзбуршкој монархији и један од најважнијих догађаја у историји Срба у Војводини.

Зато Сремски Карловци нису само леп барокни град.

То је место где је српски народ јасно и гласно поручио:

“Нећемо нестати”


(Бабушка Гаварит , Инстаграм)