Сетимо се Срба који су постали жртве Учк терориста.
То нису били бројеви. Слова на списку.
Нека насумична имена.
То су били људи од крви и меса. Душе вечне. Душе Православне.
Имали су своје породице, своје каријере, своју цркву, свог љубимца, своје пријатеље, своје снове, хобије, тимове у спорту, омиљене глумце, љубав...
Били су као ти и ја.
Ни у најлуђим ноћним морама, није им пало на памет да ће им се живот завршити тако прљаво, насилно, крваво, болно, дуго, страшно...
Нису никоме зло учинили. Нису се злу надали. Били су цивили. Обични. Али њихова кривица је била што су Срби.
И што су пали у шаке зверима.
Нису се џабе и од мерака 250 000 Срба иселили.
Нису желели да доживе овакву судбину...
Да их неко после сати и сати батина, стави на сто и на живо им вади куцајуће срце, док вриште, полу луди од ужаса, који зверови чине над њима...
Да би нека баба у иностранству, бескорисно постојала још 20 година. Играла бриџ и шетала куче...

Сетимо се да су ти Срби наша крв. Наша браћа. Наше сестре.То смо ми.

Сетимо се и молимо се за њих.
Да их Господ загрли, да их преци дочају, да их Богомајка пресвета упокоји под покровом Својим.
Да нађу мир. Да не лутају више земљом без правде, да коначно дочекају да виде своје мучитеље како их демони муче у вечности пакла...
И да се никад овакво зло Србима не деси... Доста је.Да се породице утеше.... Коначно.
Јер сахранити бутну кост из једне јаме, а шаку из друге, стотинама километара даље, а лобању из масовне гробнице у пећини, није лако. Зар је само то остало од твог вољеног бића? Од сина? Мужа? Супруга? Зар је та кост твоја жена, мајка, ћерка? Где јој је предивна коса... Где су јој дивне очи.... Шта је ово? Мозак не прихвата...
А реалност је нисте могли ништа.
Отети су вам из срца... Мучени зверски, глађу, жеђу, хладноћом, врућином, пребијањем, силовањем.... Креативним месарским методама... И сад грлите ту неку кост...
Зар је то то?

Боже спаси и сачувај. Амин.

Свака људска казна је мало. Али свака Божја биће таман. Тамо нема адвоката, да вас ваде....