Ово је човек који се на терену отворено супротставио македонизацији Срба и једини је успео да спречи њено спровођење у долини Пчиње, простору на којем су македонска држава, нација и језик створени на злочиначком заседању АСНОМ-а, 2. августа 1944. године, у српском манастиру Светог Прохора Пчињског.

Док се у новооснованој Титовој СР Македонији македонизација Срба спроводила муњевитом брзином, уз протеривање СПЦ, наметање лажног македонског језика (који је измислио македонизирани Србин Благоје Љамевић, Блаже Конески) и насилну промену презимена, Пчиња је остала српска захваљујући њему.

Игуман манастира, Пимен Милић, био је стуб одбране српства скоро пола века, од 1943. до 1990. године. Његова одлучност и мудрост спречили су да се простор Пчиње прикључи СР Македонији и да српски народ буде асимилован.

Рођен је 1920. године у селу Ораовица, у побожној српској породици. Још као дете издвајао се по искреној привржености вери. Током Другог светског рата био је интерниран у Бугарску, али се након ослобођења замонашио у манастиру Прохор Пчињски, где је убрзо постао игуман.

Један од његових највећих подвига био је тајно прекривање фресака са српским националним мотивима, како би их сачувао од бугарских окупатора и комуниста који су у манастиру организовали заседање АСНОМ-а. Тај потез омогућио је да ова духовна и културна баштина преживи и остане живи сведок српске историје и вере за будуће нараштаје.

Игуман Пимен је са својом вером и принципима одбијао да пристане на притиске комунистичке власти да се манастир и народ приклоне лажној македонској црквеној организацији. Претње и мучења га нису сломили.

Захваљујући њему и његовој снажној вери, манастир Прохор Пчињски остао је део СПЦ и српске земље, а народ Пчиње сачувао је свој идентитет.

И данас се у тим крајевима прича како је народ, кад су долазили промакедонски пропагатори да их натерају на промену имена, одговарао:

„Ће да буде како каже калуђер!“

Игуман Пимен Милић упокојио се 1990. и сахрањен у порти манастира чије је спасавање предводио. Његова жртва и отпор остају лекција на борбу за очување српског идентитета у најтежим временима.

———

Повест није туђа реч, не поклањајмо је другима!
Повест Срба | Милош Стојановић