Формирање тзв. "Хрватске православне цркве" (ХПЦ) 1942. године било је само наставак истог пројекта - брисање српског имена и претварање православних Срба у "Хрвате источног обреда".

Деца која су извлачена из логора нису слата кућама, јер су им родитељи већ били убијени или депортовани.
Та деца су преко Каритаса и католичких установа удомљавана у хрватске католичке породице, гдје су им мијењана имена, прекрштавана су и одгајана у хрватском и католичком духу.
То није било спасавање српског народа, већ системско преваспитавање и затирање његовог биолошког и духовног идентитета.

- Позадина савременог филмског и медијског сјаја:

Спирање кривице.
Зашто је прича о Диани Будисављевић пласирана у глобални и регионални етaр управо у овом историјском тренутку?
Операција је много лукавија него што се на први поглед чини. Лансирање мита о "највећој хуманитарној акцији" временски се поклопило са три паралелна процеса:
1. Агресивним умањивањем броја жртава у Јасеновцу и ревизијом карактера самих усташких логора (приказивањем Јасеновца као "радног логора").
2. Процесом канонизације Алојзија Степинца у Ватикану, гдје је прича о Диани требало да послужи као кључни "доказ" да су Степинац и Римокатоличка црква били спаситељи Срба, а не духовни и идеолошки покровитељи НДХ.
3. Оспоравањем Расних закона НДХ, стварањем лажне слике да су Срби (попут Јулија Будисављевића) могли да буду професори, угледни грађани и дио елите, те да НДХ тобоже није била дефинисана као расна држава усмерена против Срба.

Губитак душе као „добро дело”...
Савремени, материјализовани ум модерног човека упао је у замку логике: „Битно је да је дијете преживело, није важно шта је постало.”
Међутим, из хришћанске, светосавске и историјске перспективе српског народа, ствари стоје потпуно другачије:
Режим НДХ је српску децу прво отргнуо од закланих мајки, бацио их у логоре зарад физичког истребљења, а затим ону преживелу кроз систем покатоличавања одузео од њиховог народа и њихове Цркве.
Данас нам се тај исти систем и његови саучесници продају као "спаситељи".
Јулије Будисављевић, као политички Хрват који је променио веру, бранио Степинца и на крају сахрањен на католичком гробљу у Аустрији, идеалан је симбол те историјске трагедије и конверзије.
Диана Обексер-Будисављевић јесте спасавала децу из пакла. Али она их је спасавала од система чији су стубови били управо они са којима су она и њен муж преговарали - од Алојзија Степинца, Анте Павелића и Римокатоличке цркве у НДХ.
Прикривати ту чињеницу значи учествовати у другом чину истог геноцида: убијању памћења.


| @evroaz | @evroazp |