Жарко Видовић, ГЛАВА СПЦ НИЈЕ ПАТРИЈАРХ, СИНОД, ХИЈЕРАРХИЈА – НЕГО ХРИСТОС

4. Глава православне цркве није патријарх, синод, хијерархија, него Христос, Он се јавља литургијски. Црква је заједница литургијска – ако хијерархија не служи Цркви, она је политичка, световно-клерикална, нецрквена и тада има свој „корпоративни интерес“.

10. Потребна је евангелизација нецрквеног дела српског народа, јер су последице рата и тито-комунизма веома тешке, а тито-комунизам је имао савезника у „српском савезничком“ Западу, па чак и у крсташком рату католичких народа против Срба. Друго, Црква у Срба никад није повезана с идеологијом, јер је то атеизација. Нација је одвојена од државе, али није секуларизована, јер заветна нација Срба је црквена, одвојена од државе као и Црква. За разлику од Запада, где је нацију стварала држава (метафизичко божанство, Хегел, које има моћ да ствара нацију), на „Истоку“, а посебно у Срба у време Пећке патријаршије, нацију ствара и стварала је Црква, одвојена од државе, црква без власти, као и нација!

11. Институционална спрега са државом могућа је у протестантизму, а не у Православљу. Ту спрегу је под утицајем протестаната стварао Петар Велики, у Русији, а под условом да монаштво одвоји у посебно, црно духовноштво! Зато је Црква у Русији бирократизована што је један од узрока најпре толстојевског покрета, а онда и револуције. Црква је литургијска заједница, а не потчињеност хијерархији. Хијерархија није Црква, јер Црква је литургијска заједница свих верника са Христом, а хијерархију чине литурзи, чувари обреда. Хијерархија само подстиче и надзире литургијски диалог међу верницима – у парохијалној заједници, у исповедањима, у оживљавању историјске свести као највиталнијег облика вере нације. Ако то не чини – онда та хијерархија не служи Цркви, него политичарима, а они заиста – као политичке странке, баш као и комунисти! – чине све да хијерархију политизују, и то у корист антихришћанске политике Евроуније….

12. Епископ није на челу Цркве. Он је, како и тај грчки назив говори, само надзор. И то надзор манастира из којег монах и долази у звање епископа. Он, као учитељ покајања и монашке мудрости надзире литургијски живот у својој епархији, а сам полаже рачуне (исповеда се) игуману манастира из којег и сам долази за епископа, као архимандрит! А ми у Цркви, литургијској заједници, нисмо паства епископа, него пароха, те епископ окупља њих, увек служећи и сам литургију у некој од парохија своје епархије.

13. Очигледно је да данас Запад кидише на епископе, да нас лиши литурга, богослужитења. А ми знамо да је западна критика наших епископа само начин да нас Запад лиши и Цркве! Као што знамо и то да је епископ слуга Цркве (епархије), као и парох парохије. А колективистичка сујета постоји, мада православна нација, заветна, није колективизам, него Црква! те се ми православни боримо против сваке сујете, како колективне, „навијачке“ тако и сујете – индивидуализма, јер сујета је „Злоба, завист, адско наследије/Ово чојка ниже скота ставља/Мада ум га с бесмртнима равни“, каже Владика-Песник.

14. Вероватно има, као Његова светост паријарх српски Павле („Владика српски“ – Павле), јер нас Бог – ако смо заиста народ-Црква – неће оставити без њих. Али су они непознати јавности нецрквеној, јер Црква нема никаквог учешћа у ТВ-медијима!… Не знам неког ко је у ТВ-медијима учествовао са осећањем верецрквености, као човек Цркве

⬇️⬇️⬇️