23. СЕПТЕМБАР 1866. - ДАН КАДА СУ БЕОГРАД И ЦЕТИЊЕ ПОТПИСАЛИ СРПСКО УЈЕДИЊЕЊЕ

Данас се подсјећамо једног од најзначајнијих докумената српске државне политике XIX вијека.
На данашњи дан, 23. септембра 1866. године, односно 5. октобра по новом календару, Кнежевина Србија и Књажевина Црна Гора и Брда склопиле су тајни уговор о заједничком раду на ослобођењу и уједињењу српског народа. Уговор су парафирали Милоје Лешјанин и војвода Петар Вукотић, а потом су га потврдили кнез Михаило Обреновић и књаз Никола Петровић.

И није ријеч само о војном савезу.
Сам текст уговора говори довољно јасно.
У првом члану уговора Кнежевина Србија и Књажевина Црна Гора и Брда обавезују се да раде на томе да се „цијели српски народ у Турској“ ослободи од османске власти и „у једну српску државу споји“.
А други члан иде још прецизније: ако се „цијели српски народ у Турској“ ослободи и уједини у „будућу велику Србију“, књаз Никола се обавезује да ће Црну Гору и Брда придружити тој држави и признати кнеза Михаила за њеног владара.

У другој половини 19. вијека, Кнежевина Србија и Књажевина Црна Гора и Брда нису посматране као државе два различита народа нити чак истог народа а са различитим политичким и националним циљевима, већ као двије слободне територије истог српског народа са истим националним циљем. Обје су дијелиле исти циљ - коначно збацивање османског јарма са српског народа и српских земаља у тадашњој Турској од Босне и Херцеговине, преко Старе Србије до Македоније и Арбаније.
Сам званични назив јужне српске кнежевине - Црна Гора и Брда - јасно је свједочио о његовој географској и племенској природи.

ДВИЈЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ - ЈЕДАН НАЦИОНАЛНИ ЦИЉ
Београд и Цетиње тада нису били супротстављени центри два различита национална пројекта.
Биле су то двије слободне српске државе које су, у условима османске власти над великим дијелом српског народа, настојале да заједничким снагама припреме његово ослобођење.
И зато је уговор из 1866. године много више од дипломатског споразума.
Он представља државни документ једне генерације која је уједињење српског народа видјела као свети историјски циљ.

„СРБИЈА“ - ИМЕ КОЈЕ ЈЕ ПОНИЈЕЛО ЗАВЈЕТ
Питање назива „Србија“ је било истовремено и стријепња и нада српског народа.
Када је на простору некадашњег османског Смедеревског санџака створена модерна српска држава под именом Србија, то је међу Србима ван њених граница изазивало и одређене расправе.
Постојала је бојазан да би преузимањем општенародног имена „Србија“ за једну географско-политичку цјелину појам српске државе могао бити сведен на њене тадашње границе. Зато су се појављивали и приједлози да се нова држава на том подручју назове Кнежевина Морава, Моравска Србија или Слободна Србија, док се под историјским и етничким појмом Србије подразумијевао знатно шири простор.
Са друге стране, преузимањем тог имена Србија није морала представљати сужавање српске идеје, већ управо њено државно средиште - слободну српску земљу која постаје ослонац и Пијемонт будућег уједињења свих Срба.
У XIX вијеку постојала је, дакле, својеврсна бојазан око тога да назив Србија, који је понијела тадашња слободна српска држава на подручју некадашњег Смедеревског санџака, може да сузи појам српства на њене тадашње границе и тиме одсијече шири историјски и национални простор српског народа.
Међутим, име Србије носило је заправо двоструку поруку: име историјског народа и име државе која преузима главну обавезу општег српског ослобођења и уједињења.

НИКОЛА СЕ ОДРИЧЕ ПРЕСТОЛА
Можда најснажнији дио уговора јесте његова династичка одредба.
Књаз Никола је прихватио да се, у случају успјешног ослобођења и уједињења, простор Црне Горе и Брда придружи великој српској држави и да кнеза Михаила призна за њеног владара.
Заузврат, уговор је предвиђао да Никола задржи књажевско достојанство, добије ранг принца владајуће породице, првенство иза владара и његовог законитог насљедника, као и годишњу цивилну листу од 20 000 дуката.
То је важан детаљ јер показује да је питање уједињења у овом документу било изнад пуке борбе за проширење једне или друге династије.