Или: када је стварно све свеједно
Данас ћете често чути:
- Па, какве везе има што пишем латиницом? Ћирилица или латиница, све је то исто.
Ево опомињућа примјера зашто није и не може бити исто.
Доносимо кратки одломак из житија Свештеномученика Петра Зимоњића митрополита Дабробосанскога.
Једна од првих званичних наредаба власти „независне“ Хрватске бјеше забрана употребе ћирилице.
Почетком маја 1941. године усташки повјереник за Босну, римокатолички свештеник Божидар Брале, позва митрополита Петра и затражи од њега да нареди православному свештенству и црквеним општинама да се више не служе ћирилицом.
Натписи на службеним исправама и печатима мораху се без одлагања замијенити латиницом. При том Брале рече да ће, не буде ли наредба извршена, одговорност пасти изравно на владику.
Одговор митрополита Петра бјеше кратак:
„Ћирилица не може нестати за 24 часа, а осим тога, рат још није завршен.“
Митрополит Петар је убрзо након овога одговора пострадао. Но, усташе га нијесу сломиле. Није се одрекао своје вјере, својега рода и своје ћирилице.
Оно што усташама и Нијемцима није пошло за руком у рату, мучењима, убиствима, заточењима - прошло је у миру.
Тихо. Постепено. Без крви.
И до данас траје и живи у нама - заблудјелима чадима кријепкијех предака.
Којим писмом пишеш?
Питање није ствар трага мастила по хартији или куцкања по телефону.
Питање је ко смо.
✍️ Љетописац
| @evroaz | @evroazp |