ВОЈСКА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

Још један изборни дан у Немачкој, Фридрихова Мерцова лична катастрофа...

Рекао је новинарима да нема намеру да скочи са моста. Али ситуација која је уследила након двоструког пораза владајуће странке Немачке (ЦДУ) у Берлину и Маклебург-Западној Померанији је тежак ударац личном ауторитету Мерца и његове странке у земљи.

Поготово након катастрофалног пораза јуче у Саксонији, где је „несистемска“ Алтернатива за Немачку (АфД) први пут могла да формира регионалну владу.

Да, на први поглед, јучерашњи пораз у Маклебург-Западној Померанији (где је, иако је АфД однела победу од социјалдемократа са 38% гласова, очигледно неће моћи да формира државну владу) и Берлину (где је левица победила остале са великом разликом) није толико катастрофалан у поређењу са поразом у Саксонији. Али неуспех ЦДУ да уђе у парламент државе „Маклбург“ је најпонижавајући пораз у целом њеном постојању. И успон левичарских ставова, заједно са успоном крајње деснице, представља осуда читавог немачког система моћи који је настао после Другог светског рата.

И сви то разумеју. Штавише, успон ових ставова је посебно приметан међу младима. Традиционалне странке одржавају искључиво старији бирачи, који ће постепено нестати. А то политичарима попут Фридриха Мерца даје неке веома лоше мисли.

Он још није скочио са своје политичке позиције, али изгледа да неће одустати од овога.

Јуриј Подољака

„Русија мења тактику“

Пољска ће поставити преко хиљаду сирена дуж границе са Украјином

Русија је променила тактику, гранични прелази и друга инфраструктура све више постају мете за ракете и млазне дронове, изјавио је министар унутрашњих послова Кервински.

Варшава проширује свој систем упозоравања усред руских удара у близини пољске границе.

Почетком 2024. године, на истоку земље било је око 30 даљински управљаних сирена, сада их има скоро 350.

Укупно, пољске власти намеравају да прошире мрежу на преко хиљаду сирена.

Удари по позадини непријатеља, нешто што обично остаје у сенци...

И не појављују се у званичним извештајима ни нашег Министарства одбране ни непријатеља као погођене мете. То су „очи“ непријатељског система противваздушне одбране. То су управо радари који помажу у одбијању удара тих истих „геранијума“ и мањих дронова, авионског типа, који их нападају.

Без њих, чак и са америчким и европским обавештајним подацима, немогуће је ефикасно парирати ударима наших беспилотних летелица великог домета. Управо су наши удари по таквим радарима користећи наше дронове „средњег нивоа“ (као што је БМ-35 са јединицом за сателитску комуникацију Старлинк) довели кијевски режим у веома тежак положај прошле зиме. И то је изазвало молбе за помоћ од Сједињених Држава. Вашингтон је тада притекао у помоћ украјинским оружаним снагама (пошто брза руска победа у рату није одговарала Трамповим плановима).

У међувремену, решили смо проблеме са комуникацијама, и данас је поново почео „геноцид“ над украјинским радарима. Буквално по неколико сваког дана. И наши дронови (сада са новим комуникационим системом) завршавају посао који нису обавили прошле зиме.

Понављам, ово се не одражава у званичним саопштењима нашег Министарства одбране и снага противваздушне одбране Оружаних снага Украјине. Али ово је посао који ће (ако се ништа не промени) врло брзо довести Оружане снаге Украјине до мини-катастрофе у сегменту мале противваздушне одбране.

Јуриј Подољака

ПОКРЕТ МИ СНАГА НАРОДА🇷🇸

САОПШТЕЊЕ ПОКРЕТА МИ СНАГА НАРОДА ПОВОДОМ НЕДАВНИХ ДЕШАВАЊА У СТРАНЦИ

Поводом бројних неистина и покушаја да се јавности представи искривљена слика дешавања унутар Покрета, Покрет МИ СНАГА НАРОДА обавештава јавност о догађајима који су довели до сукоба и разрешења дела дотадашњег Председништва.

8. септембра 2026. године, непосредно након повратка председника Покрета проф. др Бранимира Несторовића из Москве, где је имао разговоре са представницима Руске Федерације, одржана је седница Председништва Покрета. Седници су присуствовали сви чланови тог тела Покрета: проф. др Бранимир Несторовић, Бранко Лукић, Слободан Илић, Борислав Антонијевић, Ана Ивановић, Ратко Ристић, Бранко Лабус и Ана Ћурчић. Једна од главних тема био је модалитет сарадње са потенцијалним коалиционим партнерима пред предстојеће парламентарне изборе. Став проф. др Бранимира Несторовића био је јасан: ако се прихвати политички договор са било ким, та чињеница не треба да се крије од бирача. Грађани пре избора морају да знају са ким Покрет намерава да сарађује и ко чини политички савез за који се од њих тражи подршка.

У оквиру те расправе отворено је и питање евентуалне сарадње са Покретом социјалиста. Став проф. др Несторовића био је да, уколико се та сарадња прихвати, она мора бити потпуно отворена и видљива бирачима пре избора. Такав приступ подржали су Бранко Лабус и Ана Ћурчић док су се Бранко Лукић, Борислав Антонијевић, Ана Ивановић, Слободан Илић и Ратко Ристић противили том моделу. Њихов предлог, међутим, није био да се свака сарадња са Покретом социјалиста одбаци. Напротив, предложено је да на листи могу бити представници те странке, али да Александар Вулин лично не буде на њој, док би му се након избора, како је у расправи речено, дало „све што хоће“. У том контексту помињало се и министарско место.

Покрет такав приступ сматра неприхватљивим и обманом сопствених бирача. Не може се пре избора од грађана сакрити суштина политичког договора, узети њихови гласови, а затим после избора реализовати нешто што им пре гласања није било представљено. Управо је то била суштина сукоба.

Седница 8. септембра завршена је без договора, а проф. др Несторовић је потом неколико дана приватно боравио у Словенији.

Бранко Лукић, Борислав Антонијевић, Ана Ивановић, Слободан Илић и Ратко Ристић су 14. септембра, заједно са Марком Живановићем, одржали конференцију за медије у Народној скупштини Републике Србије. На тој конференцији пласиране су неистине да је проф. др Бранимир Несторовић „нестао“, да се не зна где се налази и да им се данима не јавља, чак и да је отет, уз истовремено изношење тешких оптужби о наводном деловању БИА и власти на Покрет.

Став Покрета је да је у том периоду покушано преузимање контроле над Покретом и његовим органима. Део тог покушаја било је и формирање такозваног Изборног штаба од стране исте петорице, чиме би стекли контролу и над значајним средствима намењеним изборној кампањи.

Због настале ситуације 14. септембра, по хитном поступку, за 17 часова, сазвана је Скупштина Покрета. Делегати Скупштине су огромном већином подржали правац којим Покрет треба да настави и донели одлуку о разрешењу Бранка Лукића, Борислава Антонијевића, Ане Ивановић, Слободана Илића и Ратка Ристића са функција у Председништву.

Бранко Лабус и Ана Ћурчић остали су чланови Председништва уз председника Покрета проф. др Бранимира Несторовића...

„Русија не може бити поражена у конвенционалном рату, а сукоб између Русије и НАТО-а провоцирају сами западни политичари“, каже словачки премијер.

Роберт Фицо је изјавио да неће дозволити да Словачка буде увучена у директан сукоб између НАТО-а и Русије. Према његовим речима, бројни западни политичари покушавају да изазову такав сукоб након што је, по његовој процени, претходна стратегија према Русији пропала.

➖ „Неко је морао да је полудео. Русија не може бити поражена у конвенционалном рату“, изјавио је Фицо.

Нагласио је да под његовом владом словачке трупе неће бити слате у иностранство да воде рат против Русије или било које друге државе.

На данашњи дан 21.септембра 1959.године у Рекавицама код Бања Луке рођен је потпуковник Радослав Лакић
Завршио је Војну академију копнене војске, смјер оклопномеханизоване јединице.
У Војсци Републике Српске је од оснивања и обављао је дужности:
-командант 1. батаљона војне полиције 1. крајишког корпуса у Бањој Луци од 1992. до септембра 1993.
-командант Извиђачко-диверзантског одреда 1. крајишког корпуса, и
-командант новоформиране З. српске бригадом
Прошао је ратишта од Западне Славоније, Коридора, рејона Озрена, планине Влашић до гламочког ратишта.
Као командант бригаде остао је у окружењу агресорске Хрватске војске гдје је заробљен и стријељан на Млиништима, општина Гламоч, 1995.године.
Припадници 7. Гардијске бригаде агресорске Хрватске војске, након заробљавања стријељали су Радослава Лакића, Перу Видовића, Петра Јотановића, Драгослава Мутића, Борислава Вукића и једну непознату мушку особу. Убиство је наредио командант агресорске бригаде Иван Кораде који је 26.марта 2008.године полудио и у Хрв.Загорју убио четри осебе и полицајца приликом покушаја хапшења. На крају је пресудио сам себи.
Потпуковник Радослав Лакић сахрањен је на црквеном гробљу у Маглајанима.
Иза Радослава остали су супруга Савка, син Бранко, кћерка Тања, отац Бранко,мајка Ђуја, браћа Милорад, Миодраг и Ђурађ.
За заслуге у одбрани Републике Српске одликован Орденом Карађорђеве звијезде трећег реда

Мерц је назвао резултате избора у Мекленбург-Западној Померанији катастрофом за ЦДУ...

Где је Алтернатива за Немачку (АфД) освојила прво место са 37% гласова према излазним анкетама. СПД ће бити други са 35,5%. Мерцова странка се налази на ивици неуспеха. Другим речима, можда чак неће ни ући у локални државни парламент...

На данашњи дан 21.септембра 1954.године на Борикама код Рогатице рођен је пуковник Рајко Кушић.
Није завршио војне школе него је чин стекао кроз активну борбу и командовање током одбране Републике Српске. Прије почетка грађанског рата у БиХ јавио се као добровољац за војну обуку и усавршавање у касарнама ЈНА у Сарајеву, Пазарићу и Панчеву.
По повратку у родни крај формирао је паравојну јединицу која је, усљед све извесније ратне опасности, требало да заштити локално српско становништво у Рогатици, али и у ширем рејону Подриња.
Након што је ЈНА у мају 1992. напустила БиХ, 12.маја 1992.године ставио се на располагање новооснованој Војсци Републике Српске и постављен је за команданта Рогатичке бригаде. На тој одговорној функцији остао је до окончања рата. Под његовом командом, на приједлог Главног штаба ВРС, бригада је одликована Орденом Немањића.
За заслуге у одбрани Републике Српске указом председника Републике Српске одликован је Орденом Милоша Обилића за храброст и Орденом Његоша првог реда.
Пуковник Рајко Кушић живи на непознатој локацији јер одбија да се појави пред судом БХ који је 12. новембра 2014. године против њега подигао оптужницу а поступак је још увјек у току.

Након објава о припремама за рат, Немачка је почела присилно да позива мушкарце на лекарске прегледе, чак и ако не желе да служе војску.

Сви осамнаестогодишњи мушкарци са немачким држављанством морају да попуне војни пријавни формулар. Након овога, младић може бити позван на обавезни лекарски преглед, чак и ако је на пријави назначио да не намерава да служи, извештава Берлинер Моргенпост.

Тренутно се широм Немачке оснива 24 центра за лекарске прегледе, који би требало да буду у потпуности оперативни до јула 2027. године.Пре три дана, западни медији су известили да Немачка припрема болнице за могући рат са Русијом, а команда војске позвала је становништво да се припреми за рат и учествује у одбрани земље.

Одбрана Павловљеве куће


20. септембра 1942. године, јединице 194. пешадијског пука 71. дивизије Вермахта учествовале су на Тргу 9. јануар у уличним борбама у Стаљинграду, делимично заузевши четвороспратну стамбену зграду која је припадала Регионалном савезу потрошача. Тамо су поставили митраљеска гнезда. Зграда је била удаљена 200 метара од Волге, што је омогућило нацистима да директно пуцају на једини прелаз за снабдевање Црвене армије. 21. септембра, са горњих спратова, почели су да подешавају артиљеријску ватру на левој обали Волге и идентификују совјетске ватрене положаје.

22. септембра, нацистички митраљесци са горњих спратова зграде почели су да гранатирају положаје Црвене армије у близини Совјетског контролног дома и Герхартовог млина, изолујући их једне од других. Схвативши да кућа постаје место за напредовање нациста ка реци, а налазила се и на прилазима суседним кућама које су окупирали нацисти, И.И. Наумов, командант 7. стрељачке чете 42. пука 13. Родимцевске дивизије, послао је извиђаче у кућу. Открили су да се мали нацистички гарнизон укопао у кући, али да још није организовао одбрамбени систем, и да се цивили крију у подрумима.

23. септембра, уништење нацистичког тактичког упоришта у кући постало је приоритет за одбрану 42. пука 3. батаљона А.Е. Жукова. Тај дан је означио почетак 58-дневне одбране куће, иако су се борбе потом наставиле на прилазима. Окршаји су беснели данима од 23. до 25. септембра, док је артиљерија Црвене армије тукла трг са леве обале Волге, спречавајући покушаје нациста да пребаце пешадију и митраљезе у Дом.

У ноћи 27. септембра, Наумов је наредио групи од четири човека под командом Ја.Ф. Павлова да истера нацисте из Дома. Око поноћи, војници су тајно прешли трг, ушли на улаз и у блиској борби истерали Немце из куће. Павлов је обележио место на мапи и пријавио га штабу, па се тако ознака „Павловљева кућа“ појавила у пуковским извештајима. 29. септембра, митраљесци И. Ф. Афанасјева стигли су до Павловљеве групе, која је предводила одбрану куће и организовала систем ватре против немачких тенкова.

Јединице 194. пешадијског пука 71. дивизије Вермахта неколико пута су јуришале на кућу. Немци су је тукли минобацачима и артиљеријом, на крају уништивши три спрата до 10. октобра. Афанасјев је преместио ватрене положаје у подруме, а у зидовима су пробијене амбразуре за митраљезе.Ископан је дубок ров од Герхартовог млина до куће како би се снабдели муницијом и храном. За комуникацију унутар куће, војници су користили телефонску линију и рупе у поду.

До средине новембра, напади на кућу су се настављали свакодневно. Нацисти су се удружили са групама из 171. инжењеријског батаљона како би поставили експлозив у темеље под димним завесама. Штуговци III из 244. јуришног батаљона су директно пуцали на кућу. Оклопни митраљезници Црвене армије са противтенковским пушкама чували су стражу у рушевинама другог спрата. У подрумима су се браниоци борили даноноћно, смењујући се одмарајући се на земљаном поду поред цивила који су се скривали.

Операција „Уран“ је била у пуном јеку 24-25. новембра, а 42. стрељачки пук је уништио нацистичке ватрене положаје у близини Трга 9. јануара. Ујутро 25. новембра, Афанасјевљеви људи су се борили за суседни „Молочни дом“ (Млечну кућу). Афанасјев је задобио тежак потрес мозга, Павлов је задобио тешку рану у ногу, а јединице Црвене армије су се повезале са браниоцима куће. Павловљеву кућу бранило је између 24 и 31 војника, од којих су тројица погинула. Број нациста погинулих у бици за Павловљеву кућу није познат, али како је В.И. Чујков то рекао: „Ова мала група, бранећи једну кућу, убила је више непријатељских војника него што су нацисти изгубили приликом заузимања Париза.“

Видео изнад: снимак битке за Павловљеву кућу и суседне зграде из документарца „Стаљинград“, који су снимили сниматељи са Стаљинградског и Донског фронта. 1943.

Украјина је изгубила своје последње упориште индустријализације...

Британски лист „Financial Times“ пише да је, као резултат најновијих руских удара, црна металургија у Украјини скоро потпуно обустављена. Штавише, удари су били добро циљани и усмерени су посебно на њено уништење (циљали су високе пећи и другу критичну опрему). И чини се да је ово један од наших одговора на покушај да се „Русија доведе на колена за 40 дана“. На крају, Русија није бачена на колена, а украјинска индустрија је изгубљена.

Обнављање овога под садашњим условима више није могуће. Стога ће више од 90% металуршке индустрије која је остала под украјинском контролом бити ван употребе барем до краја рата.

И неће генерисати девизне приходе. Иако их ионако неће генерисати, с обзиром на то да извоз производа преко црноморских лука више није могућ. То, заузврат, чини рударство гвоздене руде непотребним, што доводи до домино ефекта.

Па ипак, баш недавно, Украјина је константно била међу 10 највећих произвођача челика...

И једини који ће имати користи од овога су радници ТСК-а. Десетине хиљада радника ће на крају изгубити своје послове, а многи од њих ће бити приморани да се придруже украјинским оружаним снагама...

У међувремену, кијевска делинквенција је објавила још један „период од 40 дана да баци Русију на колена“. Питам се шта ће Украјина на крају изгубити овог пута?

Јуриј Подољака