Александар Стојановић: Народ који не смије да исприча причу о сопственим жртвама не живи у култури сјећања. Он живи у култури наметнутог заборава

Дуго се о голготи српског народа ћутало. Покушаји да се истина пробије систематски су гушени од стране истих оних духовних и политичких наследника који су у Другом свјетском рату били на супротној страни. Али окупатор је кроз историју увијек имао своје сараднике међу Србима — не у маси, али увијек довољно гласне, видљиве и употребљиве.

Ту долазимо до суштине.

Српски глумци су постали пјешадија те идеолошке издаје. Постали су прва линија фронта процеса који дугорочно води ка коначном самопоништавању и самоунижавању сопственог народа. Не зато што сваки од њих нужно има исту политичку идеју, нити зато што сваки од њих свјесно ради на истом циљу, већ зато што су прихватили улогу културне елите која је спремна да сопствени народ посматра искључиво кроз туђе идеолошке и политичке наративе.

Тај аутошовинистички рефлекс постао је готово искључиво српски феномен.

За то вријеме, Лордан Зафрановић – човјек који није из српског народа – достојанствено је издржао све притиске, нападе и оспоравања, не обазирући се на хајку и не посустајући у својој умјетничкој и људској мисији.

И управо у томе лежи највећи парадокс.
Од оних који непрестано траже да се Срби суочавају са прошлошћу најмање што се може очекивати јесте да и сами буду спремни да погледају у њен најстрашнији дио. Ако већ захтијевају од сопственог народа да прихвата туђе интерпретације сопствене историје, онда би бар једном могли показати спремност да саслушају и сопствену причу.

Јер народ који не смије да исприча причу о сопственим жртвама не живи у култури сјећања. Он живи у култури наметнутог заборава.

А Јасеновац није дневна политика. Јасеновац је мјесто сјећања. И завјет.

Цео текст: shorturl.at/4DdcO

t.me/code17tv