КО СМО МИ ДА СЕ ОДРЕКНЕМО ОНИХ КОЈИ СУ СТРАДАЛИ ЗА НАС?

Не морамо да живимо у прошлости, али немамо право да се одрекнемо својих жртава. Памтимо да бисмо сачували истину о њима и заштитили оне који долазе. Будућност се гради и на ономе што смо из прошлости научили.

Да ли смо се уморили од страдања, од патње, од неправде? Да ли смо се уморили од тога да изнова бранимо право на достојанство, право на слободу — и само право на постојање?

Кроз векове су нам освајачи и прогонитељи одузимали земљу, државу, домове и животе. Било је режима којима ни наша покорност није била довољна, који су Србе прогонили и убијали због самог имена и порекла. Читаве породице су затрте. За некима није остао нико да упали свећу.

А ми смо, после свега, морали поново да живимо. Да подигнемо кућу. Да засејемо њиву. Да детету дамо име некога ко се није вратио.

Колики је то терет за народ малобројан пред царствима и силама са којима се суочавао? Када погине човек, његова породица изгуби читав свет. Када земља изгуби толико људи, последице носе и нараштаји који тек долазе.

Ми смо наследници Србије цара Душана и његовог законика. Кнеза Лазара, Милоша Обилића и косовских бораца. Кнегиње Милице, која је после погибије мужа морала да пронађе снагу и за своју децу и за земљу која јој је остала на старање.

Наследници устаника, Стевана Синђелића и Чегра. Људи од чијих је лобања подигнута Ћеле-кула, да застраши оне који би поново помислили на слободу.

Па су ипак дошле нове генерације које су је избориле.

Балкански ратови. Гвоздени пук. Цер и Колубара. Албанске планине, Крф и Видо. Солунски фронт и повратак кући — за оне који су преживели.

Колико је мајки тај повратак чекало узалуд? Колико је деце одрастало гледајући туђе очеве како се враћају?

Онда су њихови потомци дочекали нова стратишта. Крагујевац и Краљево. Јадовно, Јасеновац и Козару. Места на којима су људима одузимали живот пре него што су деца стигла да га упознају, а родитељи да их заштите.

Деценијама касније — Милан Тепић, нови гробови, прогон и избегличке колоне током ратова 1991–1995. Живот сведен на завежљај и кључ од куће којој више не могу да приђу.

А затим 1999. година. НАТО бомбардовање, погинули цивили, војници и полицајци, разорени домови и детињства проведена уз сирене и у склоништима.

То су различита времена и различити ратови. Али у породицама су се губици надовезивали. Једна генерација још није залечила своје ране, а следећа је већ носила нове.

Зато наша бол није далека прича. Она живи у породицама, у прећутаним успоменама, у именима која се преносе и празнинама које нико није попунио.

И после свега, боли када се та жртва умањује. Када се памћење проглашава препреком будућности. Када се од нас очекује да прећутимо оно што се догодило да бисмо доказали да смо спремни да идемо даље.

Имамо право да постојимо. Да памтимо. Да оплакујемо своје мртве и да говоримо истину о њима.

О тој истини сведоче документа, гробља, споменици и искази преживелих. Сведоче и извори некадашњих савезника и противника. Свакој жртви дугујемо тачно име, а њеном страдању поштено памћење.

Наша борба за слободу оставила је траг који припада и историји других народа. Српски војник је у савезничким борбама доприносио и њиховом ослобођењу. И та жртва заслужује признање.

У вековној борби добра против зла, оно највредније у Србији опстајало је у одбрани живота, слободе и правде. Тај пут обавезује и нас: да станемо уз угроженог, да не продамо истину за корист и да сопственим поступцима сачувамо образ.

Да ли смо се уморили? Имамо од чега.

Али зар да деци оставимо уверење да је неправда непобедива? Зар да после толико сачуваног живота одустанемо од будућности?

Пред Богом, пред прецима и пред својом децом, ту борбу морамо наставити — истином, храброшћу и истрајношћу. Да сачувамо народ, да изградимо праведну државу и да у њој човек може да живи усправно.

Не морамо да живимо у прошлости. Али немамо право да заборавом избришемо оне чијим је животима плаћена наша слобода. Њихово страдање мора остати опомена, а наша одговорност је да учинимо све да се не понови.

Прецима дугујемо памћење. Живима правду.