Неколико свијетлих слика из дјетињства и успомена на Генерала - увијек су ме тјерале да за његовим трагом идем, као и за очевим. Сва потоња пропаганда никад ми није умељала успомену на тог горостаса, величанствену личност, војсковођу каквог, рецимо, једна огромна Русија, није имала од 1945 наовамо.

У документима и свједочанствима која сам сабрао издвајају се Генералов говор 12.5.1992, на дан оснивања ВРС. У њему је сажео свој будући програм: имамо два пута- да се боримо и опстанемо или да се предамо и пропаднемо. Изабрали смо пут борбе. У њој је ваљало наћи реалне циљеве и могућа средства. Тако је говорио и дјелао Генерал. Реалиста у оцјени ситуације, идеалиста у срцу. У оном срцу хероја, ономе што га Хомер назива θυμός.

Други мало спомињани детаљ нашао сам код Ј. Гускове: у сред нашег Отаџбинског рата, када је Велика Русија у свом смутном времену и чеченски терористи убијају руске војнике - Генерал нуди Грачову да пошаље помоћ наших најбољих јединица. То је српски импулс и сазнање: српски фронт је дио руског фронта, руски фронт је српска брига. У тренутку када се значај Генерала и његове личнисти и перспективе схвати у Москви, када се тамо он буде гледао не као дио дешавања на периферији већ централна личност заједничког отпора Империји агресије - читава наша цивилизација креће из застоја и магле.

Суровост хашког казамата најбоље свједочи колико су непријатељи знали кога треба да се плаше. Једног човјека су се плашили више него нуклеарног оружја.

Скупило ми се зато у оку и грлу, скупило, али знам да Генерал не жели да се кука. Зато нема плакања. Само понос.

До вјечности, Генерале! Народ памти, Отаџбина те чека.